a b c d e f g h i j k l m n o p q r s t u v w x y z 0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 #

pohlepa (acapella pesma) - suzana ristić lyrics

najniža vrsta u prirodi, pravo dno dna
do nisu amebe već ljudska vrsta
gazimo preko leševa pobedosno se smejući
ne odnosimo se prema tuđem domu kao prema svojoj kući
zbog svojih potreba zaboravljamo gde smo
eksploatišemo, uništavamo, lomimo svoj presto
šta se, kog đavola, desilo sa našom ljudskom vrstom
oko nas se dešava sto đavola i mi ne mrdamo prstom
oblažemo oči sa sto slojeva trake da bismo bili sigurni da nećemo videti
ali, ma koliko god ignorisali, svet će i dalje pred nama propadati
u stanju smo da izdresiramo i divlje životinje
no izgleda ne možemo i sami sebe
kolonije robova bejahu odvojene od porodica
kad pogledate bolje * videćete i svoja lica
svačije oči plaču, svačije usne mogu da se smeju
čime to onda proklete robovlasnike vređaju?
nekoliko kapi boje više u bezbojnom rastvoru
nije prokleti razlog za viševekovnu hajku
zašto nam je dat um ako je ograničen
na tuđe stavove, iskustvo i tuđe lekcije
postoji sjajna stvar kojom se može sprečiti vređanje
taj neobični dar čoveku se zove razumevanje
kada posadimo seme, izraste biljka od koristi
kad posadimo leševe ništa dobro ne može izrasti
biljke pelina na grobovima ostaju kao podsetnik
pogledaj, ne jedna, već na milione njih!
posadili smo te leševe vekovima, oni čekaju da
prestanemo da mrvimo tuđe živote u ratovima
dosta, bre, više s tim čija je krivica
umesto da naučite lekciju, vi tražite krivca
taj čovek preko granice je isti kao ti
i on isto misli da ćeš ti njemu nauditi
učili su vas da se međusobno vređate
a oboje znate da za to nema potrebe
zašto iskopavati leševe, neka počivaju u miru
poginuli zbog tuđih grešaka, za svoju slobodu
pokaži generacijama pre tebe da dolaze bolja vremena
neka shvate da je mržnja stvar precenjena
država se u grob ne može poneti
ionako ćemo svi mi jednom umreti
zašto onda nedužne živote zbog toga uništavati
ako ništa neće večno trajati?
na ulici ti svako okreće leđa
osim onog ko želi bezobzirno da te vređa
kada si najočajniji svi ćute kao zaliveni
a kada si bio na vrhu oko tebe su se sjatili svi
tada si bio i gospodin i prijatelj i brat
ali sad kad te nesreća gvozdenim rukama steže za vrat
gledaju te kao prosjaka, sve i da im je žao
teško da bi ti neko od njih pomogao
čamiš tako, kao u mračnoj stanici
čekaš kada će se golgota završiti
ali niko ni da zaluta do tih hladnih odaja
mučenju i patnji nikad nema kraja
čekaš neminovnost smrti kada te već život neće
obasuti bar malim zrakom sreće
zapitaš nebesa * zašto si ti kriv?
zašto se čovek muči kad je već živ?
gledamo neiživljene stvorove na drugom kraju planete
kako razbacuju novac kao da su konfete
a onda pogledaš u svoj tanjir čorbe i krišku bajatog hleba
mi siromasi smo niža vrsta, nama više i ne treba
u našem društvu novac je merilo sreće
onaj ko novca nema verovatno uspeti neće
ponekad je i ogroman trud uzaludan
lažeš samog sebe dok ne dođe sudnji dan
novac, moć, prestiž, ljudi se krve za to
polako ti sve postaje nebitno
u sebi pomisliš kako vreme gube
a onda ti dođe žao za one nevine ljude
koji bejaše smrvljeni pod đonovima vladara
sve to zbog prokletih teritorija i para
beda ne postoji samo u africi, već je svuda oko nas
to shvatiš kad u novčaniku ostanu tek novčić ili dva
u svom tom bunilu zapitaš se da li vrediš manje
od nekog drugog čoveka, koji ima sve
da li nas to i kosmos možda zavitlava
pa nekog gurne u blato, a drugog svilom obasjava?
možda samo proradi ta ljudska osobina
žela da se stiče, želja da se ima
sve je to u redu, ali gde je granica?
tamo gde pohlepa postaje grobnica
tamo gde pohlepa postaje kontrola
tamo gde pohlepa postaje izvor tuđeg bola
tamo gde pohlepa znači izgubiti milost
tamo gde pohlepa postaje opsednutost

- suzana ristic lyrics

Random Song Lyrics :

Popular